ИКОНЕ СЛИКАРА УРОША ПРЕДИЋА У ЦРКВИ СВЕТИ САВА У ЦЕЉУ (1932-1941)

Иконостас – иконографи.

У унутрашњости цркве сву пажњу обраћа на себе иконостас, који нам преставља праву галерију религиозних, између себе симболички повезаних икона.

Доњу страну иконостаса заузимају престоне иконе, оригинални рад нашег најзнаменитијег иконографа Уроша Предића из Београда. На царским дверима приказане су Благовести; на левој страни су – почев од средине, Богородица, Архангел Михаило и Св. Сава; а на десној: Исус Христос, св. архиђакон Стеван и Св. Јован Крститељ.

Предићев рад карактерише умерени колоризам, који се изражава у хармонији са цртежом и композицијом у веома уравнотеженим диспозицијама без икаквих сметњи и настрљивости, чисто и убедљиво.

Св. Сава на Предићевој икони узет је по Св. Сави на фрескама у манастиру Милешеву, чија је портретна сличност са истинитим хисторијским моделом по најновијим истраживањима сада доказана. С тим у вези значајна је чињеница, да су Немањићи били плавокоси.

Св. Архангел Михаило престављен је као стража и то као невидно, прозирно биће.

Горњи део иконостаса подељен је у два реда. У првом реду средиште чини Тајна вечера, а на левој и десној страни су по три иконе: четири јеванђелиста; св. Павле и нови апостол св. Матеј.

У другом реду налази се у средини Васкрсење; на левој и десној страни: Преображење, Св. Кирило (десно), Вазнесење и Св. Методије (лево). Ове све иконе копије су Предићевих оригинала. Израдио их је по одобрењу Предића сликар Стеван Стефановић из Сремских Карловаца за 12 000 дин., које су веома успеле, али ипак немају уметничке вредности Предићевих оригинала. Последњи његов рад била слика Голготе у нашем храму и после тога савладан болешћу умро је.

На врху иконостаса налази се Голгота са Крстом Господњим.

Иконе св. Кирила и Методија копирао је академски сликар Ст. Стефановић са Предићевих оригинала, који се налазе у богословском семинару у Сремским Карловцима, а који су били награђени у своје време на изложби у Лондону.

Иконе на Краљевом и архијерејском престолу израдио је академски сликар Славо–Мирослав Модиц из Цеља. У Краљевом престолу  је св. Стеван Првовенчани, а у архијерејском престолу  Св. Јован Златоусти.

Од завршетка другог светског рата није се знало за иконе, наиме све до 2003.г. када је Згодовински завод Цеље, односно њен директор Г. Бојан Цвелфар направио изложбу о порушеним храмовима у Цељу. Тада смо по први пута видели иконе из наше некадашње порушене цркве, и то Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и Светог Саве. Иконе се налазе у депоу градског музеја Цеље. После тога нам је допуштено да по први пута фотографишемо наше иконе. На поменутој изложби смо по први пута видели „Летопис“ цељске парохије, чији је аутор прота Илија Булован, као и једно Руско Јеванђеље и то из наше цркве сачувано и сада се налази у Згодовинском архиву Цеље.

Овај „Летопис“ проте Илије Булована је 2010. издао директор Згодовинског архива Г. Бојан Цвелфар у сарадњи са Историјским архивом Србије у Београду, директором Др. Мирославом Перишићем. Промоција „Летописа“ цељске парохије је била у Цељу у Нродном дому 7.4.2010.г.

Овдашња штампа је писала да та промоција је далеко превазишла све до сада промоције такве врсте у Цељу.

Такођер је и у Београду у Историјском заводу Србије одржана промоција овог „Летописа“ 14.5.2010.г.

 ЦРКВА СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ У ЦЕЉУ (1932-1941)

Режијски одбор за градњу цркве.

За време овог одбора отпочет је рад на зидању цркве и то – како је пре речено – кад је припремљен потребни материјал; кад су: Конзисторија у Плашком и грађевни отсек месне општине одобрили план (нацрт) грађења; кад је образован режијски одбор у који су ушли: инжењер Биљић, као пресед[ник]; директор цинкарне Тодор Лазаревић, свештеник Манојло Чудић, мајор Бошковић и капетан Лазар Богдановић. И кад су коначно биле припремљене друге – претходне техничке приправе у мају и јуну 1930 г.

            Решено је да се црква зида у бетону, а где је потреба у армираном бетону, јер је тај рад и јефтинији и солиднији од зидања са циглом.

Почетак зидања цркве – 1. VII. 1930.

Са зидањем се започело у име Божије 1 јула 1930 г. и до 14. дец. исте год. тј. до свршетка грађевне сезоне, кад се морало престати с радом и због тога да се зидови исуше пре израде фасаде и малтерисања, завршени су сви важнији радови, тако да је за пролеће идуће године остало само да се изради фасада и покрије црква, а унутра да се постави иконостас, цела унутрашњост малтерише и патос постави. Извесни делови фасаде и до тада су већ били израђени тако, да је црква већ у то доба давала изглед једне довршене зграде уколико се то на зидарске радове односило.

Пошто је 1930 г. јесен била веома лепа, могло се радити све до почетка зиме. Благодарећи томе, на дан 24 – XII – 1930. били су завршени провизорно и покривачки радови на крову тако, тако да је цела зграда могла да презими, а да не буде оштећена од временских непогода.

Свршетак радова на зидању цркве априла 1932.

Колаудација радова.

Током 1931 г. радови су продужени и коначно је све завршено у апр. 1932 г. На седници привременог повереништва црквене општине цељске од 7–V–1932 решено је да се позове министарство грађевина, да пошаље свог изасланика, а за стручњака да се тражи надзорни инжињер из среског начелства у Цељу, па да се колаудација изврши 20(7)V–1932 г., што је и учињено. Колаудацијона комисија одобрила је извршене радове.

Опис цркве.

Црква Св. Саве у Цељу одликује се архитектонском и декоративном вредношћу градње и спада међу најновије архитектонске споменике на словеначком тлу, јер је она прва те врсте у Словенији и пружа нам типичан пример црквеног грађевинарства код Срба. Она без сумње служи не само на украс и понос не само малом и симпатичном Цељу, него и целој нашој Словенији.

Стил цркве.

Зидана је у хисторичком слогу, те је у основним својим облицима, у тлорису, нарису и у пространој раздеоби еклектична копија по византијским обрасцима, какве налазимо у доцније доба српске средњовековне архитектуре, у време кад се је самосталност српске државе и културе почела приказивати и на грађевинском пољу. Она је дакле верна слика српско-византијског стила са грчким крстом у основи, једном главном и две споредне куполе.

Иако се црква у свом стилу наслања на хисторијске творевине покосовског грађевинарства, ипак архитект Момир Коруновић био је мало слободнији у давању облика према савременим реконструкцијама хисторијских архитектонских елемената, помоћу већег или мањег удаљавања од ових последњих.

Према замишљеном нацрту ова слобода имала би се огледати нарочито у декорацији стенских појасева и то више, него што то показује довршена зграда. Но,  што су изостале пројектоване рељефне декорације на спољашности цркве, томе је узрок само у потреби штедње и у финансијским ограничењима, која су се појавила у току самог зидања. И поред ових тешкоћа црква Св. Саве у Цељу ипак нам пружа хармоничну заокружену целину.

Куполе.

Олтар.

Просторно расчлањење храма је следеће:

Централној се куполи придружују над улазом у цркву две мање куполе, које се виде само споља и стоје над крстионицом и хором са стране. Главна купола лежи у унутрашњости квадратног тлориса и почива на стубовима и пандантивима. Зид напрема улазу закључује полукружни олтар, окренут у исток и у правцу зида постављен иконостас.

Унутрашњост храма.

У горњем левом куту (крај иконостаса) је лева певница, а у десном – десна певница. На солеји уз горња два стуба налазе се: на левој страни краљев, а на десној архијерејски престо. Ако још додамо да је на солеји амвон; на иконостасу царске, те северне и јужне двери; у средњем храму два стуба; над притвором хор, који почива на 2 мања стуба, онда смо главне делове цркве набројили.

Главни портал, као и они са стране помакнути су напоље и зато леже на стубовима у пару.

Црква има 3 врата: западна, северна и јужна.

Спољашност храма.

Спољашни изглед цркве величанствен је и пун сликовитости, а ту сликовитост пружа нарочито вијугаво савијено стубовље, декоративно разврстани прозори у државним бојама – 67 на броју[1]– те вешто разрађени тамбури. Врхунац сликовитости чине врхови купола са огромним крстовима, плетеним из гвоздених шипака 5 х 3 cm.